Zanimljivosti

Proći će. Sve tuge, sve boli. Proći će i sreća, sva čekanja, nadanja, godine, mladost. Sve će da se završi jednog dana i da prođe. A kada sve prođe nemojte sebi postaviti ono glupo pitanje: “Da li je vrijedilo?”. Jeste, i ako su to možda bile pogrešne odluke, možda neke stvari koju su bile zabranjene. Sjetite se da onda kada se to dešavalo u našem životu je bilo upravo ono što smo sami željeli da nam se dogodi. Tada da nije vrijedilo ne bismo ni odlučili da bilo šta od toga uradimo. Znate šta zapravo treba da se zapitamo? Da li je vrijedilo to što za neke stvari zbog kojih će čitav život duša da nas boli, nismo poduzeli drugi korak. To što smo ispali kukavice i odustali od neke borbe onda kada je trebalo da ispalimo još samo jedan metak da bi se završila ta borba. Nemoj da nam glavni izgovor i opravdanje za to bude rečenica: ” Umorio sam se”. Umore se svi borci, ali se bore do kraja. I oni najumorniji skupe svoju hrabrost i izađu na posljednju bitku, koja je odlučujuća. I oni su kao i mi ranjeni, na izmaku snage. Ali oni čak i takvi izranjavani, umorni, iscrpljeni od svega opet ustanu i po ko zna koji put krenu da se bore za ono zbog čega su započeli da ratuju. A svaki put kada takvi ustanu ne znaju hoće li uspjeti da se izbore ili to ipak neće biti posljednja bitka u koju kreću. Uprkos tome svaki put opet iznova, i iznova ustaju ma koliko god bilo teško. Bore se sve dok ili ne umru, ili ne pobjede. Samo smrt može da bude njihovo odustajanje i kraj pokušaja. A mi, mi smo smiješni. Nas pobjedi i obični ponos, pa čak ni ono najmanje nekada ne učinimo. Teško nam je poslati jednu poruku, jer smo “umorni”, i ne možemo više, o nečemu većem bolje da ne govorim. Zašto smo onda ikako započinjali borbu za to nešto, ako ne da izgubimo, nego ako se predamo. Jer izgubljena može biti samo još jedna bitka u nizu, ali nikako i rat. E onda kad sve u životu prođe, kad ne budemo više imali prilike da nešto uradimo… Onda kad bude za neke stvari prekasno, onda ćemo da razmišljamo o tome šta bi bilo, kad bi bilo. Kakav bi nam život bio tada, da li bismo bili možda sretniji da smo nesto drugačije uradili? E tada nam samo i preostaje mogućnost da razmišljamo, jer tad nećemo biti više u mogućnosti da ipak opet pokušamo pa šta bude, neka bude. Mislimo da je život dug, da za sve ima vremena, uvijek odlažemo nešto za kasnije. A život zapravo proleti kao treptaj oka, a mi propuštamo šanse misleći bit će prilike da nam se ukaže opet nekad jer život je “dug”. Nismo ni svjesni koliko je zapravo malo hrabrosti potrebno da skupimo i suprotstavimo se svijetu pa uradimo ono što želimo. Trunka hrabrosti koja bi mogla promjeniti naš život za 365 stepeni, i živjeli bi onda kako želimo. Ali lakše nam je da odustanemo i ispadnemo mala kukavica koja se uplašila da ustane i iskoristi tu mrvicu hrabrosti u sebi. Eee, sve dođe i prođe. A onda kada prođe, e onda imamo vremena ali samo za razmišljanje o prošlosti i onome šta smo propustili. Da, vjerujte mi imat ćemo dovoljno vremena sigurno za razmišljanje, jer šta drugo da tad i radimo osim da razmišljamo kada više nemamo prilika za pokušaje.